Pišem ti jer se bojim da ćeš zaboraviti. Zaborava se najviše bojim. Pišem ti da se setiš jedne neverovatne priče. Priče u kojoj je glavni lik čovek. I to je to. To je i uvod i razrada i zaključak. Tu je kraj. Hoću da kažem, to je priča. I priča je, priznajem, poprilično glupa, ali mogu da obrazložim i zašto. Zato što se čovek odmetnuo od čovečanstva ili kako bismo ovaj fenom bolje objasnili mogu da kažem sledeće – da postoji ljud rekli bismo da se ljud odmetnuo od ljudskosti. Dakle, taj običan ljud koji u stvari ništa ni ne znači, sebi je dao za pravo da se zove čovek. I ne samo to, taj prikriveni ljud nametnuo se da bude glavni lik u priči. Svi znamo šta glavni lik treba da bude! To svakako ne treba da bude nešto što ne postoji, što se odmetnulo od smisla i izgubilo značaj. Očigledno da on već ovde pravi problem za dobru priču, jer osim svoje priče on usporava i moju priču koja objašnjava njegovu priču, zbog koje ja ne mogu da dođem do bilo kakve priče. Dakle, hoću da kažem; On se, nakon što se od smisla odmetnuo, u priču nametnuo. I nikom nije jasno kada i kako i zašto je uopšte ušao u priču? Govori se među ostalim živim bićima koja nisu ljud da je to trajalo vekovima, da njegov bezobrazluk seže već stotinama godina unazad i da se može pronaći u knjigama, ali i to je samo priča. Spominju se kažu tamo, u tim knjigama, i neke teške reči verovatno iz prošlosti kao što su antropocentrizam i specizam. Ovo prvo je neka priča da je taj ljud u stvari bolji od svih drugih, a ovo drugo je nešto kao rasizam ili šovinizam (to je razlika između tih ljudova samih), samo što su tu životinje tema (valjda kad imaju zajedničkog neprijatelja onda se ipak vole – mislim da je ta priča dosta nejasna, osim što je glupa). Nego, kada je glavni lik bezveze onda je zasigurno da će priča biti glupa. Ipak, ispričaću ti tu glupu priču jer mislim da je glupost postala važna. Ja u stvari duboko u sebi mislim da priča i nije glupa, priča je strašna i teška, al nam je lakše da kažemo da je glupa jer se onda njom ne moramo baviti. Eto ispade da se ja bavim glupom pričom, koja nije glupa ali ja kažem da je glupa da ne bih morala njom da se bavim, a evo bavim se. To je baš glupo. Sve su priče pune drugih priča koje skreću od smisla prve priče i to tako dobro da ja više ne znam šta je bila ova naša priča. Na kraju krajeva toooliko je u zadnje vreme raznih priča da čovek, a ni ljud, od njih više ne može doći do svoje priče.
Da, evo je naša priča.
U njoj se radi o tome da se ljud umešao u priču i umislio da je glavni. Na to su brzo odreagovali i sporedni likovi – flora i fauna sa kojima je ušao u sukob. Kako bez sukoba nema priče, tako je ovo sada važan deo koji nas se tiče. Flora je dakle jedna ljupka zelena dama koje sve manje ima u priči ili ono što nje ima to ni na šta ne liči. Fauna je baš drugačiji lik, on je snažan i ljut tip. Tu su u priči i razne reke, mora, vetrovi, Sunce i oblaci i svo razno vreme koje pokreće svakodnevne teme. Nekada je za priču važno da ima i rime, al hajde da se više mi ne bavimo time.
Dakle, nakon što se ljud nametnuo, a znamo da onaj ko je netalentovan, a nametne se, opstaje na uštrb drugih. U tim knjigama takođe spominju parazite neke. Nego, flora, fauna i svi ostali koji su se naljutili, počeli su da iznose razloge zašto su oni bolji kandidati za glavnog lika u priči. I za razliku od ljuda koji nije umeo ništa svi ostali su nam manifestovali svoje veličine i moć u vidu poplava, globalnog zagrevanja, požara ili jedan fenomenalan trik nakon kojeg neki prosto nestanu. Postoji tvrdnja da su se takvi u stvari naljutili na priču i da to uopšte nije ni bio trik, nego da ne planiraju ni da se vrate u priču uopšte. To je sve bilo spektakularno sasvim, al ni ljud ni onaj što je odobrio ljudu da bude glavni u priči kao da nisu videli veštine ovih ostalih kandidata. Kao da su zaboravili na nedostajanje, kao da su zaboravili da se dive, kao da su zaboravili na saosećanje, poštovanje, na ljubav, kao da su zaboravili na to s i kost. I onda je priča postala strašna, ili smo tek tada shvatili da je strašna. Verovatno je bila strašna od početka, al nekako nije bila nama strašna, nego možda nekom tamo strašna, šta ja znam, nekom u Kini. Kina je daleko... Tada su sporedni likovi u ovoj priči pokazali svu moć kaznivši sve ljudove tako da gledaju pozorište onlajn. A svi znamo da od toga nema gore – fataliti – bam. Tu priča postaje horor i na površinu isplivava sva nemoć ljudova da poprave priču. Tada je ljud hteo da ne bude glavni lik, ali je sada morao biti, jer je konačno i on postao predmet radnje. Trpni lik, to je postala njegova prva i jedina veština. Sedi jedan ljude!!!
I ljud je sedeo...
Dugo je ljud sedeo...
Baš dugo...
Malo prilegne...
Pa opet sedne...
Malo je nažuljao ljud gluteuse...
Žvaće nešto...
Seo opet...
Al dugo je vremena prošlo dok nije nažuljao glavu. Kad je nažuljao glavu onda mu je bilo žao, to je došlo kao posledica predugog razmišljanja usled sedenja i velike izloženosti onlajn pozorištu. Zatim je hteo da se izvini i da izađe iz priče. Uzalud je ljud tražio priču... Priče više nije bilo...
....
Ničeg više nije bilo...
...
Strah me je što nema priče...
Kako ćemo mi bez priče?
Plašim se...
Neizvesno je, šta će biti bez priče?
Hoće biti nove priče?
Šta će u njoj pisati? Ko će je napisati?
Ko zna da piše priče koje na nešto liče?
....
Dobro, ne moraju da se rimuju. U redu su samo priče.
....
Neko?
....
Svejedno nam je ko je glavni lik, samo dajte ljudi priču!?
....
Priča?
....
Ostao je samo strah. Strah od bezpričanja. Zavladala je bezpričljivost.
Počeo sam da maštam i da mislim o nekim budućim pričama koje će neko napisati. Šta ako u toj priči više nema ptica, reke teku u cevima, a čaša vode košta koliko i tvoja plata? Šta ako si u toj priči zaboravio kako se sadi paradajz i kakvog je ukusa spanać. Šta ako ne možeš slobodno da dišeš? Možeš li? Odgovori mi, molim te, poprilično me to plaši. Vidim te kako nosiš masku dok pokušavaš da poljubiš svoje dete. Zaboravio si šta je dodir, mirisa se ne sećaš, otupela su ti čula. Čujem samo visoke frekvencije uređaja koji te okružuju. Plašim se da kriviš druge za ono što ti se događa. Plašim se da nisi ukapirao priču.
Jesi ti razumeo priču?
Nervozan si. To više nisi ti. Ti više nisi ja. Plašim se da si izgubio sebe. Plašim se da si izgubio mene. Plašim se da si zaboravio da si živeo u trenutku u kome si mogao da promeniš priču.
Jesam li ja razumeo priču!!???
Jesam to ja napisao?
Dragi budući ja, jesam ja taj ljud? Je l’ ta glupa priča do koje sam se jedva probio bila priča o meni?
Želim novu priču.
Dok god se moja koža ježi na lepotu, dok god uživam u zvukovima vetra koji njiše lišće i vidim Sunce kako se kroz njih stidljivo promalja, al pronalazi način da osvetli put jednom mravu koji je upravo krenuo ka svojoj kući, ima nade za moju priču. Ona može biti drugačija, ona može koristiti nove metode, ona ti mora vratiti to s i kost. Ja to mogu, ja to moram ljude, zbog sebe, zbog tebe i onog trenutka u kojem će te ovo pismo zateći.
Tvoj ljud,
u poslednjem svom trenutku za spašavanje tvoje sadašnjosti