Пишем ти јер се бојим да ћеш заборавити. Заборава се највише бојим. Пишем ти да се сетиш једне невероватне приче. Приче у којој је главни лик човек. И то је то. То је и увод и разрада и закључак. Ту је крај. Хоћу да кажем, то је прича. И прича је, признајем, поприлично глупа, али могу да образложим и зашто. Зато што се човек одметнуо од човечанства или како бисмо овај феном боље објаснили могу да кажем следеће – да постоји људ рекли бисмо да се људ одметнуо од људскости. Дакле, тај обичан људ који у ствари ништа ни не значи, себи је дао за право да се зове човек. И не само то, тај прикривени људ наметнуо се да буде главни лик у причи. Сви знамо шта главни лик треба да буде! То свакако не треба да буде нешто што не постоји, што се одметнуло од смисла и изгубило значај. Очигледно да он већ овде прави проблем за добру причу, јер осим своје приче он успорава и моју причу која објашњава његову причу, због које ја не могу да дођем до било какве приче. Дакле, хоћу да кажем; Он се, након што се од смисла одметнуо, у причу наметнуо. И ником није јасно када и како и зашто је уопште ушао у причу? Говори се међу осталим живим бићима која нису људ да је то трајало вековима, да његов безобразлук сеже већ стотинама година уназад и да се може пронаћи у књигама, али и то је само прича. Спомињу се кажу тамо, у тим књигама, и неке тешке речи вероватно из прошлости као што су антропоцентризам и специзам. Ово прво је нека прича да је тај људ у ствари бољи од свих других, а ово друго је нешто као расизам или шовинизам (то је разлика између тих људова самих), само што су ту животиње тема (ваљда кад имају заједничког непријатеља онда се ипак воле – мислим да је та прича доста нејасна, осим што је глупа). Него, када је главни лик безвезе онда је засигурно да ће прича бити глупа. Ипак, испричаћу ти ту глупу причу јер мислим да је глупост постала важна. Ја у ствари дубоко у себи мислим да прича и није глупа, прича је страшна и тешка, ал нам је лакше да кажемо да је глупа јер се онда њом не морамо бавити. Ето испаде да се ја бавим глупом причом, која није глупа али ја кажем да је глупа да не бих морала њом да се бавим, а ево бавим се. То је баш глупо. Све су приче пуне других прича које скрећу од смисла прве приче и то тако добро да ја више не знам шта је била ова наша прича. На крају крајева тооолико је у задње време разних прича да човек, а ни људ, од њих више не може доћи до своје приче.

Да, ево је наша прича.

У њој се ради о томе да се људ умешао у причу и умислио да је главни. На то су брзо одреаговали и споредни ликови – флора и фауна са којима је ушао у сукоб. Kако без сукоба нема приче, тако је ово сада важан део који нас се тиче. Флора је дакле једна љупка зелена дама које све мање има у причи или оно што ње има то ни на шта не личи. Фауна је баш другачији лик, он је снажан и љут тип. Ту су у причи и разне реке, мора, ветрови, Сунце и облаци и сво разно време које покреће свакодневне теме. Некада је за причу важно да има и риме, ал хајде да се више ми не бавимо тиме.

Дакле, након што се људ наметнуо, а знамо да онај ко је неталентован, а наметне се, опстаје на уштрб других. У тим књигама такође спомињу паразите неке. Него, флора, фауна и сви остали који су се наљутили, почели су да износе разлоге зашто су они бољи кандидати за главног лика у причи. И за разлику од људа који није умео ништа сви остали су нам манифестовали своје величине и моћ у виду поплава, глобалног загревања, пожара или један феноменалан трик након којег неки просто нестану. Постоји тврдња да су се такви у ствари наљутили на причу и да то уопште није ни био трик, него да не планирају ни да се врате у причу уопште. То је све било спектакуларно сасвим, ал ни људ ни онај што је одобрио људу да буде главни у причи као да нису видели вештине ових осталих кандидата. Kао да су заборавили на недостајање, као да су заборавили да се диве, као да су заборавили на саосећање, поштовање, на љубав, као да су заборавили на то с и кост. И онда је прича постала страшна, или смо тек тада схватили да је страшна. Вероватно је била страшна од почетка, ал некако није била нама страшна, него можда неком тамо страшна, шта ја знам, неком у Kини. Kина је далеко... Тада су споредни ликови у овој причи показали сву моћ казнивши све људове тако да гледају позориште онлајн. А сви знамо да од тога нема горе – фаталити – бам. Ту прича постаје хорор и на површину испливава сва немоћ људова да поправе причу. Тада је људ хтео да не буде главни лик, али је сада морао бити, јер је коначно и он постао предмет радње. Трпни лик, то је постала његова прва и једина вештина. Седи један људе!!!

И људ је седео...

Дуго је људ седео...

Баш дуго...

Мало прилегне...

Па опет седне...

Мало је нажуљао људ глутеусе...

Жваће нешто...

Сео опет...

Ал дуго је времена прошло док није нажуљао главу. Kад је нажуљао главу онда му је било жао, то је дошло као последица предугог размишљања услед седења и велике изложености онлајн позоришту. Затим је хтео да се извини и да изађе из приче. Узалуд је људ тражио причу... Приче више није било...

....

Ничег више није било...

...

Страх ме је што нема приче...

Kако ћемо ми без приче?

Плашим се...

Неизвесно је, шта ће бити без приче?

Хоће бити нове приче?

Шта ће у њој писати? Kо ће је написати?

Kо зна да пише приче које на нешто личе?

....

Добро, не морају да се римују. У реду су само приче.

....

Неко?

....

Свеједно нам је ко је главни лик, само дајте људи причу!?

....

Прича?

....

Остао је само страх. Страх од безпричања. Завладала је безпричљивост.

Почео сам да маштам и да мислим о неким будућим причама које ће неко написати. Шта ако у тој причи више нема птица, реке теку у цевима, а чаша воде кошта колико и твоја плата? Шта ако си у тој причи заборавио како се сади парадајз и каквог је укуса спанаћ. Шта ако не можеш слободно да дишеш? Можеш ли? Одговори ми, молим те, поприлично ме то плаши. Видим те како носиш маску док покушаваш да пољубиш своје дете. Заборавио си шта је додир, мириса се не сећаш, отупела су ти чула. Чујем само високе фреквенције уређаја који те окружују. Плашим се да кривиш друге за оно што ти се догађа. Плашим се да ниси укапирао причу.

Јеси ти разумео причу?

Нервозан си. То више ниси ти. Ти више ниси ја. Плашим се да си изгубио себе. Плашим се да си изгубио мене. Плашим се да си заборавио да си живео у тренутку у коме си могао да промениш причу.

Јесам ли ја разумео причу!!???

Јесам то ја написао?

Драги будући ја, јесам ја тај људ? Је л’ та глупа прича до које сам се једва пробио била прича о мени?

Желим нову причу.

Док год се моја кожа јежи на лепоту, док год уживам у звуковима ветра који њише лишће и видим Сунце како се кроз њих стидљиво промаља, ал проналази начин да осветли пут једном мраву који је управо кренуо ка својој кући, има наде за моју причу. Она може бити другачија, она може користити нове методе, она ти мора вратити то с и кост. Ја то могу, ја то морам људе, због себе, због тебе и оног тренутка у којем ће те ово писмо затећи.



Твој људ,
у последњем свом тренутку за спашавање твоје садашњости