JANIN DNEVNIK SA SEMINARA:
Mobility Taster for Inclusion

Septembar je.

Prošao je FEP. Kažu da je najteže posle praznika.

Mejl. FEP.
Eh, pronicljiv si ti.
Sve on uOČI.
Ne može ništa da (mu) promakne.

Mladi, pogledajte ovo.

Erasmus+, Severna Makedonija.

Doooooobro.
Može. Želim.

Čestitamo.
Čime sad? Reka suza presušila, vazduh je sveže namirisan…
Iskreno, ispala sam iz kondicije da baš preskačem planine.

10. oktobar

Šta će mi metalna krila kad su moja išla skoro na godišnji remont u Bačkoj Palanci. Moralo je koje pero da se iščetka, ali kažu da je sve dobro. Nisu posivela.
Dobrooooo, dajte te papire, evo vam vaši.
Ali samo da znate, ja sam navikla na trampu čepova i osmeha.
Ne znam vam ja to sa tim vašim čudnim papirima.

Moli se Jana Šumarac da dođe do izlaza 10C.
Juuuuuuu, evo stižem.

Vežite se.
LETIIIIIIIIIIIIIM!!!!!!!!!
Ne ono u mislima, sada stvarnoooooooo.

Stvarno vidim čokoladnu planetu koju su nam pokazali Astronauti na FEP-u, pa heeeeeeej i one radionice: sve su bile u pravu. Pitam se da li FEP to ostalih dana u godini usrećuje i druge planete pa nam kao pravi prijatelj govori samo o lekcijama koje je naučio ne odajući lokacije sa kojih je učio ili imena svojih učitelja.

Koliko plavih pticaaaaa. Vauu, kakvo jato!

Poštovani putnici, stigli ste na svoju destinaciju. Hvala što ste leteli…
Da, da, znam, znam! Nego da te pitam što ovi ljudi ne aplaudiraju, je l’ su oni gledali istu predstavu kao i ja?!

Gde je aplauz?

Ahhh… mekani vazdušasti jastučići i zagrejana žuta lampo, ne dozvolite mi nikada da se naviknem, da se zaboravim.
Nežno me podsećajte me svakoga dana koliko vas volim. Vi ste razvodnici ove predstave, vi ste majstori svetla ovog remek-dela. Premijera: Život.

Skoplje.

11. oktobar

Hvala ti, elektromagnetno polje koje okružuješ ovu našu predivnu planetu Zemlju. Hvala ti što privlačiš toliko lepih emocija. Hvala ti što održavaš veze među srcima jakima. Hvala ti što nama, gordim gostima dopuštaš da po njoj hodimo iako je često ne samo golicamo, već i grebemo ili već nekako grubo povređujemo.
Planeto, hvala ti što nisi odustala od nas, već nam dopuštaš da sa površine tvoga toplog srca stvaramo mnogo važne uloge. Kako se samo nekada lako zaboravimo… Kako nekada lako zaboravimo…

Na ono što smo svi. Na to da smo MI. Da su ja, ti, vi, oni didaskalije, koje je Ljubav dopisala kako bi nam bilo lakše da iz delova naučimo tekst koji je napisala. Ne mogu očešljane podloge za krunu sve odjednom da saznaju, kako bi to volele.

U 9 i 30h sam ušla u salu u kojoj bi u naredna tri dana trebalo da se na visokom nivou birokratskog jezika govori o krojenju mreže koja bi mogla da prihvati jednako svaku vlat nade svakog hrabrog člana društva, koji želi više nego što mu je omogućeno, a pripada mu jednako, koliko i nama privilegovanima koji smo zaduženi da tu mrežu krojimo.
Dočekala su me vesela lica, pomalo zamišljena, ipak nam se funkcije prvi put sreću, ali hej pa namere su nas spojile, mnogi osmesi čekaju da se nova lica osmele na njihovo buduće vlasništvo. Hajde da ih bodrimo.

20-ak ljudi iz 10-ak različitih država koji se u svom domenu zalažu za bolje uslove pri funkcionisanju osetljivih grupa, lepšu zajedničku budućnost i zdravije primere odnosa koje prenosimo mladima došlo je sa ciljem da nauči kako da na još efikasniji način svakom članu svoga društva obezbedi jednake mogućnosti, bez obzira na činjenicu šta ih u tome sprečava.

Šta je to? Inkluzija ili integracija.

Igrom koja je kao vežba improvizacije ove mlade producente predstava bogatijih publikom učila o radu u nešto drugačijem timu. Dobili smo priliku da se stavimo u poziciju osoba čije oči vide mrak, uši ne čuju sopstveni glas, a ruke traže rešenje za zadatak čije ispunjenje donosi novi dan i priliku da se ostvari nedosanjani san o lakšem putu.

Zaključak: Pratiti je jednako važno koliko i voditi. Verovati u tim, znači verovati u put.
Tada može biti zvezdanim sjajem posut.
Tada je muzikom mudrosti obasut.
Šapnule mi sove.

Nakon nekoliko sati predstavljanja mogućnosti kojima nas ovaj stari kontinent može podržati u plemenitim namerama, usledilo je predstavljanje organizacija. Svi učesnici te tržnice iskustava su predano pripremile svoje štandove na kojima su vrlo brižljivo polirali svaki plod svog dosadašnjeg rada i truda. Rezultati su bili mhhhhhmmmmmm. Kao najlepši voćni čaj grejali su dušu. Ali ipak, moja opsesivna zaljubljenost u 28-godisnjeg šmekera, učinila je da se na momenat osetim ljubomornom. SVI SU LJUDI BILI OKO NAS. Svi su želeli da čuju zbog čega ga volim. Srećom, pobedih ego i podelih tu Ljubav sa njima. Srećom, jer je ne manjka, kako sam se pribojavala da bi moglo… Još je većaaaaa. Tačno je ono što stariji kažu, da se sreća i ljubav deljenjem množe. Centar za ravnotežu zatalasaše ponos i dika zbog Festivala koji stoji iza mene i čuva mi srce, ili kako se već kaže… Leđa?

(Jovica Mitevski, Nacionalna agencija za evropski obrazovni program i monilnost, S. Makedonija)

Ovaj poseban dan završili smo pričom za laku noć. U pitanju je kratkometražni film pod nazivom The Butterfly Circus, a u kom glavnu ulogu tumači Nik Vujičić.

● But they’re different from me.
● Yes. You do have an advantage.
The greater the struggle, the more glorious the triumph.

Ovaj dijalog probudio me je iz višegodišnje izmaglice beznađa i tuge.

12. oktobar

Danas počinjemo pola sata ranije kako bismo sve stigli.
Koliko magije može da donese samo pola sata.
Poučeni jučerašnjim danom i aktivnostima zaduženim za izgradnju timskog duha, ali i jačanju vere u realnost skrojenu po najslađim snovima, počeli smo sa pisanjem projekta koji bi konkurisao pred fondovima Evropske Unije. Podeljeni u timove imali smo pola dana da razvijemo ideju i napišemo nacrt prijave. U drugoj polovini dana dobili bismo povratnu reakciju komisije zadužene za selekciju prijavljenih na konkurs. Osobe zadužene za raspoređivanje budžeta prepoznale su vrednost našeg projekta. Zajedno sa predstavnicima Saveza gluvoneme omladine iz Turske radila sam na pisanju projekta u kome bi fokus bio na učešću u kulturnim aktivnostima mladih ljudi oštećenog sluha. Otkriću vam tajnu, ali nemojte da je nikom ne kažete. Iskoristila sam pomoć prijatelja: pozvala sam Tihog dečaka. Otkad smo se ovog leta upoznali, često se čujemo. Osmehom, zagrljajem, pogledom. Sve nam je rekao šta i kako i projekat moje grupe je dobro prošao. Kada jednom za stvarno bude napisan, biće odobren. Srcem je svaki problem oboren.

(Jovica Mitevski, Nacionalna agencija za evropski obrazovni program i monilnost, S. Makedonija)

Nakon izuzetno produktivnog dana na zajedničkoj večeri razgovarali smo sa loklanim organizacijama koje su poznate po dugogodišnjim primerima dobre prakse volonterskih razmena. Pre razgovora koje smo vodili u prijatnoj atmosferi restorana tradicionalne makedonske kuhinje, upoznali smo se sapredstavnicima Centra za omladinski aktivizam KRIK i Asocijacije Lastovica.

(Jovica Mitevski, Nacionalna agencija za evropski obrazovni program i monilnost, S. Makedonija)

Divni ljudi koji vode projekte i još divnija omladina koja već godinama učestvuje u raznovrsnim akcijama u zemlji i inostranstvu govorili su nam o načinima kako je tako nešto izvodljivo i uspomenama koje nose sa tih putovanja. Svako iz svog ugla. Uživali smo u putopisima koja su se sastojala od opisa produkata usvajanja starih zanata do organizovanja muzičko-scenskih programa. Prepreke su tu da nam pruže potporu dok gledamo u zvezde, a tako nas i različitosti približavaju ka jedinstvu. Hvala predivnoj devojčici Angeli koja je baš kao što joj i ime nagoveštava svim učesnicima stidljivo izmamila uzdahe divljenja.

13. oktobar

Administracija, pravila, članovi, dozvole, sertifikati… i svi ti birokratski nazivi za neke dosadno neophodne papirne materijale za izgradnju opisane scenografije…
Ručak, OBILAZAK GRADA. Šta tu ima da se priča, ovaj grad može samo da se voli. Ovoliko da neko voli goste, pa to sam videla samo još na FEP-u i nigde više. To je grad koji nakon svakog potresa ustane, nasmeje se i zapeva dalje. Posle pusti da iz pukotina raste cveće. Kakvo ekološkog rešenje. Baš vlada prava fepasta energija.
Ostatak dana služio je za sabiranje utisaka i oduzimanje strahova.

14. oktobar

Dan za polazak. Moja nova prijateljica, iz takođe mi dragog Segedina, i ja stižemo na aerodrom. Njoj sam prvoj, još u putu do hotela pričala o Bačkoj Palanci.
U avionu sedimo dijagonalno jedna od druge, ali moram da priznam ima bolje mesto od mene. Sedi pored pametnih okica za koje sam sigurna da bi obožavale predstave za najmlađe.

Decembar je.

Šta čeka objava teksta?
Da prestanem da brišem nesigurnostima Pathos.
Piši. (Nek se sjaji.)

O autorki

Jana je bila jedno od one dece koje je FEP spasio.
Sa 18. godina volontirajući, tada Janče, otkrila je da nije neslana šala da u svetu postoji carstvo u kom caruje drugarstvo.
Jedan od ambasadora te carevine Nikola izgradio je svoju pozornicu u njenom srcu u kom od tada režira najčešće komedije.

Sa 19. godina aplaudirajući, još uvek Janče, divila se snazi tima koji uspeva da u periodu kada je ceo svet presto da se nada, vrati veru u Dragog budućeg ja...
Prošlost je imala iskustvo bez pozorišta, budućnost uz ovakve duše, znam da neće. Iskusna je to kategorija boraca na sceni.

Sa 20. godina, sada već Jana, prepušta detinjstvo novim generacijama, mladim talentima. Devojčici sa šibicama da greje hladna avgustovska srcaželjna topline pozorišta i luckastoj Akiko, devojčici koja zna da tu toplinu podeli sa roditeljima, koji prepoznaju da su sedišta improvizovanog pozorišta dečijim srcima udobna koliko i školska u kojima sede naspram simpatija ili najboljih drugara.

Sa 21. Šumarac sazreva koliko i ovaj tekst, predugo. Prestaje da sanja. Počinje da stvara.

Ovaj tekst, odrasli život, ostatak dečijeg plana.

Ne buni se više kod čekiranja, ali ne zaboravlja da za kartu do sreće ne treba uvek para.

Dovoljno je 20 plastičnih čepova.