O POZORIŠTU ILI O DETINJSTVU

Ispovest jedne teatroholičarke

Zdravo. Ja sam Minja i ja sam teatroholičarka!

Ne znam da li znate šta je to teatroholičarka. Ustvari, nisam sigurna čak ni da ova reč stvarno postoji, ali mislim da to znači kako ne mogu da živim bez pozorišta!

Istina je da to nikada nisam ni pokušala, ali – kad samo zamislim šta bih radila u nekom svetu gde pozorište ne postoji, jedino što mi pada napamet je da bih morala da ga izmislim! ... Inače bi mi bilo dosadno i bila bih veoma tužna.

Na sreću, živim u svetu gde pozorište postoji; šta više: u svetu čiji je centar – pozorište. Taj svet, moj svet, koji se vrti oko pozorišta, to je svet koji sam sama za sebe napravila; sama za sebe odabrala i to prilično davno, kada sam još bila dete... Mnogo godina kasnije, sasvim sam sigurna da je to bio najpametniji izbor u mom životu. Baš zato, i danas verujem kako su deca veoma pametna.

Zbog toga, kad pravim pozorište za decu, ili sa decom, osećam sasvim posebnu vrstu odgovornosti. Moje kolege znaju da kažu: „Deca su publika koju ne možeš slagati!“, ali ja se ovom tvrdnjom ni malo ne slažem. Naprotiv, mislim da su deca pametnija od odraslih, baš zato što iskreno veruju u neke stvari koje bi odraslim ljudima mogle da se učine kao laž.

Deca su pametna, zato što znaju: između istine i laži, postoji jedan međuprostor. Taj međuprostor, zove se fikcija. Ponekad se zove i mašta. U tom prostoru počinju sve ideje koje menjaju svet... I baš u tom prostoru, nastaje pozorište!

Odraslima se događa da ovaj prostor previde. Da ga ne vide. Da zaborave kako se u njega ulazi... Sa druge strane, deca su suvereni vladari ovog prostora! Ona se u njemu kreću lako, sigurno i bez problema. Recimo, kada kuvaju ručak u praznoj šerpi. Kada plišanom medi daju da pije mleko iz bočice parfema, ili kad prave kuće od ćebadi, papira i lišća, potpuno rešena da se u ove kuće odmah usele i potpuno rasterećena od svih nebitnih, „odraslih“ misli, kao što su statika, otpornost zidova, građevinska dozvola ili stanarsko pravo.

Odrasli kažu: deca se igraju... i odrasli su, delimično, u pravu. Jer, onda kad se igraju, deca ustvari prave pozorište, potpuno nesvesna da to čine.

Jedina razlika između dece i nas, teatroholičara, jeste u tome što mi to radimo svesno. Mi, teatroholičari, svesno i namerno, čuvamo svoje ulaznice za onaj prostor između istine i laži, i to baš zato što iz tog prostora imamo najbolji pogled na istinu i najveću sposobnost da prepoznamo laž.

I zato, pozorište jeste najprirodnije mesto za odrastanje!

U pozorištu, kao i u detinjstvu, igra je najvažnija i najozbiljnija stvar na svetu.

U pozorištu, kao i u detinjstvu, kroz igru shvatamo i ispitujemo sve ono što je u nama i sve što je oko nas, bilo da je u pitanju istina ili laž.

Sem toga, u pozorištu, nikada nismo sami. Tu smo zajedno, kao podela, kao tim ili kao publika... ali, uvek kao „mi“ i to je dobro. U pozorištu, učimo da MI možemo više, nego samo ti... Ili samo ja.

Pozorište nam stalno dokazuje da ima nešto slično u svakom „ja“ i svakom „ti“, na ovom svetu. To je umetnost igre, ali i umetnost dogovaranja. Jer, pozorište se pravi od ljudi, za ljude i o ljudima. Dakle, pozorište je najljudskija stvar na svetu!

Vodite decu u pozorište, da bi sutra bila bolji ljudi!

Vodite decu u pozorište, jer je ono prostor u kom se događaju samo lepe stvari.

Tu niko nije došao mukom, niti zato što tako mora, pa najgora stvar koja u pozorištu može da vam se desi, jeste da da postanete isto ovo što sam ja.

Sedate se: ja sam teatroholičarka!

Pa, čak i kad ne znam da li ta reč postoji, u nekom rečniku, znam da sve što izmislim – postoji, u pozorištu.

Vodite decu u pozorište, da ne zaborave da izmišljaju!

Jer, svet je bez toga dosadno i vrlo tužno mesto.

Milena Bogavac,

pozorišna autorka

Šta jednom detetu znači da stupi u kreativni susret, da bude pozvano u novo iskustvo umetnosti?
Zašto je to toliko važno za svako dete?

Nedavno sam imala privilegiju da slušam kako Jo-Jo Ma, veliki čelista, govori i svira, a on je pomenuo nešto što naziva Kulturnim gostoprimstvom. On to doživljava kao kapacitet (a svakako i obavezu) umetnosti da prigrli ono što je novo, inovativno i neuobičajeno, ono što se marginalizuje, ne čuje i ignoriše... Po njegovom mišljenju, naš je zadatak kao umetnika da budemo gostoprimljivi prema ovim glasovima, formama i tehnikama, te da dopustimo da se u tom procesu i sami promenimo.

To me je podsetilo na to šta znači biti domaćin i šta znači biti gost. A jedan od najvažnijih elemenata obe strane jeste kvalitet slušanja, spremnosti da se iskorači iz onog što je poznato i udobno i da se prihvati i slavi različitost.

Veliki domaćin jeste onaj koji čini da se svi osete kao kod kuće, bez obzira odakle dolaze ili kakva su im iskustva. To je onaj ko zanemari svoj ego iz nepatvorenog zanimanja za osobu koja je došla u posetu. To je onaj koji svima hoće da pruži najbolje moguće iskustvo. Veliki gost je onaj ko susretu prilazi s bezgraničnom radoznalošću, željom da uči o drugom, bez straha da proba nešto novo.

U ovom prostoru uzajamne receptivnosti nalazimo povezanost, nalazimo iznenađenje i nalazimo duboke pouke. Iz ovih susreta izlazimo promenjeni. Dodirnuli smo, u sebi i u drugima, ono što nas čini ljudskim bićima...

To je taj dragoceni trenutak koji nam umetnost pruža. Kao pozorišni umetnici moramo da nađemo načine da darežljivog duha pozovemo decu i mlade ljude da u ove susrete uđu, s željom da slušamo publiku onoliko koliko i mi želimo da ona sluša nas.

A kad se to dogodi, osećamo da povezanost počinje da raste... nalazimo zajedničko tle, vidimo veću sliku, doživimo bleskove uvida i osetimo nalet zajedničkog osećanja koje nazivamo empatijom. Imamo osećaj da smo važni, da su drugi važni, da je ono što zajedno istražujemo važno.

U ovom dobu kad je sve više ljudi odbačeno, vraćeno s granica i aerodroma, odbijeno zato što potiču iz drugačije klase, etniciteta, jezika ili religije, umetnik je onaj koji ima kapacitet da pruži osećaj pripadanja, osećaj povezanosti.

A to je svakom detetu potrebno.

Ivet Hardi

predsednica Svetske mreže pozorišta za decu i mlade ASSITEJ International

Poruka Jošija Oide, glumca, reditelja I pisca povodom Svetskog dana pozorišta za decu i mlade

Od kako sam se rodio, odrastao sam sve vreme imitirajući svoje roditelje. Kako se hoda, kako se jede, kako se govori; sve to sam naučio imitirajući roditelje. Onda, od trenutka kad sam bio dovoljno star da razumem stvari, naučio sam da idem u pozorište, u koje su me vodili roditelji. Pozorište je za mene bilo čarobna zemlja. Prvo što se vidi kad se uđe u pozorište bila je spuštena zavesa. Sećam se da sam čekao da se zavesa podigne s ogromnim iščekivanjem, pitajući se šta se iza te spuštene zavese nalazi. Kad bi se zavesa konačno otvorila, iza nje je bio svet snova sačinjen od scenografije, svetla i kostima. Nekad je to bilo nešto nalik stvarnom svetu, a nekad pejzaž u stvarnom svetu nemoguć. Bilo je tu izvođača u različitim obličjima, koji su se smejali, pevali i igrali. A tokom pauze, čuli su se zvuci lupanja i zveketanja. Bilo je to malo pozorište, a ja sam sedeo u prvom redu, mogao sam da podignem zavesu i provirim. Na moje iznenađenje, scena se za tren menjala, velika scenografija se okretala i povlačila unazad. Kasnije, kod kude, imitirao bih glumce. Omiljen mi je bio lik samuraja. Nacrtao bih muževne obrve, napravio periku i igrao se mačevanja s drugarima, mačevima od bamubsa. Do sedmog razreda sam već pravio makete scenografija; rotaciju, scenografiju od minijaturnih sijalica... I naravno, pokušavao sam da izvodim promene scenografije.

Usled ovih iskustava, konačno sam se pridružio profesionalnoj pozorišnoj trupi. Ali u to doba nije bilo škola za savremeno pozorište. Savladao sam konvencionalno pozorište i učio pozorišne tehnike prenošene konvencionalnim putem. Da bi se izučilo konvencionalno pozorište, treba imitirati sve što radi učitelj i truditi se da se bude tačno kao učitelj. Onda sam jednog dana neočekivano zaslužio priliku da radim pod vođstvom Pitera Bruka. Prva lekcija kod njega bila je improvizacija, koju nikad do tad nisam iskusio. Iako mi je rečeno da improvizujem, nisam imao pojma šta da radim, tako da sam počeo da pravim pokrete u kojima sam kombinovao sve konvencionalne pokrete naučene u Japanu. Ali, jednog dana, Bruk mi je dao poruku koja je glasila „Ne imitiraj konvencionalno japansko pozorište“. Pod utiskom te poruke, osećao sam se kao da su me samog bacili u veliki okean. Nisam imao na šta da se oslonim i bio sam kao brod koji posle brodoloma pluta tamo amo. Ali, to je bio trenutak kad sam po prvi put pomislio na stvaranje. Shvatio sam da moj rad nije da prosto reprodukujem ono što je postojalo u prošlosti, kako to čini konvencionalno pozorište, već da kreiram sopstveni izraz. A stvarati ne znači stvarati ni iz čega, kako to radi Bog, već imitirati ono što je ranije postojalo i ići dalje od toga. Na Van Goga je uticao Ukijoe, Pikaso je svoje slike stvarao inspirisan afričkom umetnošću, a Miro je dobijao ideje od kineskog pisma; sve se razvilo iz nečega što je već postojalo.

Put kojim sam ja krenuo verovatno je isti takav. Moj život bio je imitiranje svega što sam u pozorištu video i čuo, uz trud da se ode dalje od toga. A ovo iskustvo me je navelo da pronađem način života, kroz pozorište i izvan njega.

Sa engleskog prevela Marija Stojanović