April festival, 2022 / Esbjerg, Danska
„Besprekoran osećaj za meru“

Milja Mazarak i Sonja Petrović u Kopenhagenu, Danska
Fotografija: privatna arhiva

Zahvaljujući višedecenijskoj dobroj saradnji između Assitej-a Srbije i Assitej-a Danske – poseta April festivalu u Danskoj, zemlji u kojoj žive jedni od najsrećnijih ljudi na svetu prema rezultatima svetskog izveštaja Ujedinjenih nacija o sreći, za mene je bilo veoma značajno i višestruko inspirativno iskustvo na mnogo nivoa!

Pri samom polasku, imala sam ogromno uzbuđenje i popriličnu tremu od toga da li ću uspeti da iskoristim ovu jedinstvenu priliku i vreme da na najvećem festivalu pozorišta za decu i mlade u svetu dostojno predstavim Assitej Srbiju, Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade iz Bačke Palanke ali i svoju zemlju i region - koji će sledeće godine biti u veoma velikoj, važnoj i izazovnoj ulozi kao domaćini najvažnijeg svetskog događaja iz ove oblasti - najvećeg okupljanja svih aktera iz oblasti pozorišta za decu i mlade iz celog sveta: ASSITEJ Artistic Gathering 2023.

Kopenhagen iz aviona
Fotografija: privatna arhiva

Odmah po sletanju u Dansku, postaje jasno da se nalazimo u zemlji u kojoj mnogo toga drugačije funkcioniše nego u Srbiji i u kojoj nema potrebe mnogo da se brinemo. Nije problem bio ni to što je nama danski jezik potpuno stran i nepoznat jer apsolutno svi stanovnici Danske jako dobro, a što je možda još važnije – jako rado – govore engleski jezik, a uz to su veoma raspoloženi da pruže svaku vrstu pomoći strancima u njihovoj zemlji, u svakom trenutku. Za nekoga ko na tako nešto nije navikao, u prvim trenucima biva dosta čudno kada ti nepogrešivo svako od prolaznika sa kim ti se susretne pogled uputi topao osmeh i par sekundi svoje pažnje – tek toliko, u prolazu. Na lepe se stvari čovek vrlo lako i brzo navikne, pa tako i mi na ovu odmah vidljivu dobronamernost, predusretljivost, otvorenost, srdačnost i strpljivost danskih stanovnika ali takođe i na ništa manje prijatnu organizovanost, uređenost i urednost same Danske države.

Kopenhagen, Danska
Fotografija: privatna arhiva

Esjbjerg, Danska
Fotografija: privatna arhiva

Ništa drugačije nije bilo ni kada smo nakon celog dana provedenog u Kopenhagenu gde smo sletele, konačno, stigle u Esbjerg – manji grad, sa oko 115 000 stanovnika. Još jedan kulturološki šok. Obzirom da je u Srbiji decentralizacija nešto o čemu se mašta, dosta priča i pišu se brojni projekti ali se u praksi, realno, ne dešava: u Danskoj sve potpuno isto funkcioniše u manjim mestima kao i u glavnom gradu – nema neke posebne razlike. Bogata i razvijena kulturna ponuda ovog malog grada, kao i visok standard života građana (stičem utisak – svih građana cele zemlje, podjednako) je zaista nešto što je ovde najnormalnije ali pred čime sam ja ostala veoma zatečena i najiskrenije očarana. Kod njih prosto zaista ne postoji tolika potreba pa samim tim ni želja, kao kod nas, za životom u glavnom gradu po svaku cenu. Naprotiv.

Prvi događaj i zaista nešto sa čime nije moglo bolje da počne naše uživanje u April festivalu bila je ,,internacionalna večera“. Naime, Sonja Petrović – direktorka FEP-a i članica Izvršnog odbora Assitej-a Srbija i ja smo na April fesivalu bile u ulozi internacionalnih gošći festivala. April festival je veoma svestan značaja saradnje sa stručnom javnošću iz celog sveta i veoma vode računa o tom internacionalnom segmentu festivala, na opšte zadovoljstvo sa svih strana!

Koncept događaja ,,internacionalne večere“, u kome je najmanje važna večera sama, je nešto što je na mene ostavilo izrazito snažan utisak jer nikada ranije nisam videla kvalitetnije osmišljen događaj koji zaista ispunjava svoj cilj – koji zaista služi međusobnom upoznavanju, razmeni kontakata i ideja, umrežavanju, povezivanju umetnika, itd. Takođe, sve ono što bi mene inače, lično, verovatno odbijalo, ovde mi je bilo iznenađujuće prijatno! Na primer, svi smo učestovali u zajedničkoj igri koja se sastojala od odabira mesta za sedenje i menjanja tih mesta po nekoliko puta, zatim nasumičnom odabiru nepoznatih ljudi za razgovor, a čak smo i oponašali zvukove određenih životinja, takođe sa ciljem međusobnog upoznavanja. Atmosfera je bila toliko opuštena i prijatna da je prosto sve bilo prihvatljivo i zabavno ali u svakom trenutku itekako svrsishodno. Još uvek ne mogu da se otmem utisku o tome koliko ovi ljudi imaju osećaja za meru! Pitam se da li je taj osećaj za meru nešto što je urođeno, da li se stiče, uči ili se postiže vežbanjem? Ili je to ipak posledica višedecenijskog visokog kvaliteta i standarda života?

Program je te večeri vodio direktor April festivala, takođe u veoma spontanom stilu a tokom večeri, povremeno su se na maloj bini dešavale tačke koje bi za trenutak prekidale večeru i usmeravale pažnju svih prisutnih na novi mali događaj koji se dešava: ženski hor izveo je nekoliko kompozicija od kojih je prva bila danska himna, zatim nas je posle nekog vremena potpuno razdrmala danska grupa HeartBeat koja je izvela nekoliko ritmičkih kompozicija – svuda oko nas po prostoru, itd.

Grupa HeartBeat
Fotografija: privatna arhiva

Takođe, svim prisutnim delegatima iz celog sveta obratio se i predstavnik vlasti države Danske koji nam je poželeo dobrodošlicu i govorio o značaju umetnosti i pozorišta za decu i mlade kao i o značaju April festivala za grad Esbjerg (obzirom da je u pitanju festival koji svake godine menja grad u kome se održava). Iza ovoga verujem da ne moram posebno da napominjem još jedan kulturološki šok.

Nakon te večere, imala sam osećaj kao da mnogo duže boravim na ovom festivalu u ovom gradu i kao da neke ljude mnogo duže poznajem. Sigurna sam da se svako te večeri osećao isto ili slično kao i ja – dobrodošlo, potpuno prihvaćeno, veoma inspirisano i uzbuđeno povodom boravka na April festivalu!

Milja Mazarak i Sonja Petrović u Esbjergu/Danska
Fotografija: privatna arhiva

Sutradan ujutro je trebalo prionuti na gledanje predstava. Odmah je bilo jasno da je nemoguće ispratiti sav raznovrstan i bogat sadržaj koji se nalazi u prepunom programu April festivala i da ću u svakom slučaju dosta toga morati da propustim. Sonja i ja smo se, zato, podelile i gledale različite predstave kako bismo zajedno što više programa ispratile i kasnije razmenile utiske. Uprkos našim naporima i dalje je bilo nemoguće ispratiti sve! Bilo je izazovno izabrati predstave na koje ćemo ići obzirom da je bilo ukupno preko 170 različitih predstava od kojih se svaka igra po više puta – dakle, za nedelju dana trajanja festivala bilo je izvedeno preko 700 predstava!

Sve te predstave deo su celokupne produkciju Danske za celu prethodnu godinu (što znači da predstave kvalitetom variraju jer nisu strogo selektovane – što daje posebnu draž celokupnom iskustvu i dodatno uzbuđenje pri, ponekad nasumičnom, donošenju odluke i odabiru na koju predstavu otići u datom trenutku). Predstave se dešavaju od jutra do mraka, svuda po celom gradu simultano, istovremeno i čitav grad je tokom tih sedam dana angažovan povodom festivala: škole, kulturni centri, muzičke sale, biblioteke...

Ono što je zaista ovde od krucijalnog značaja jeste što je danski teatar veoma čvrsto i dobro povezan sa obrazovnim sistemom i osnovnim školama! To pruža mogućnost danskim umetnicima da odlaze kod svoje publike. U Danskoj se veoma vodi računa o pravima i kulturnim potrebama dece – svako dete u celoj zemlji barem jednom godišnje pogleda barem jednu pozorišnu predstavu, tvrde Danci i ja im verujem. Nažalost, u Srbiji to nije slučaj.

Lutke iz predstave „To be“ / Passepartout theatre production
Fotografija: privatna arhiva

Predstava „The Bull Ferdinand“ / Passepartout theatre production
Fotografija: privatna arhiva

Fotografija: privatna arhiva

„An Ugly Duckling“ / Balsamic Théãtre / Passepartout theatre production
Fotografija: privatna arhiva

Ni manje ni više nego na dan rođenja Hans Kristijana Andersena – a to je ujedno i Međunarodni dan knjige za decu – mi smo bile u Danskoj i gledale predstavu ,,Ružno pače“, prema jednoj od najpoznatijih bajki ovog velikog danskog pisca!

Predstava „Belonging“ / Teater Animisme and Teater Refleksion
Fotografija: privatna arhiva

Specifičnost svih predstava koje sam videla na April festivalu ili o kojima sam čula, jeste da ih karakteriše visoka mobilnost, prilagodljivost svakom prostoru, tehnička jednostavnost (nigde nema velike, teške, komplikovane i masivne scenografije) ali tehnička jednostavnost ni malo ne uskraćuje na utisku i idejama obzirom da je uglavnom sve što sam videla bilo veoma promišljeno i kreativno.

Predstava „Cat · Bird · Fish“ / Theatre OM
Fotografija: preuzeta sa sajta: https://www.teatretom.dk/

Predstava „Romeo i Juliet“ / Theater Refleksion
Fotografija: privatna arhiva

Ono što je stvarno fascinantno i što nikad ranije nisam doživela u životu jeste što smo Sonja i ja, tokom samo 3 i po dana, uspele da pogledamo oko 50 predstava, zajedno! To stvarno samo po sebi predstavlja svojevrsno ludilo – naravno, niko nas nije terao na to ali smo želele da iskoristimo maksimalno vreme provedeno na April festivalu i nismo se pokajale. Prosto, April festival je poseban i jedinstven po svojoj ogromnoj ponudi i ako si istinski zaljubljenik u pozorište za decu i mlade, neminovno je da ti se desi ovo što se nama desilo: da doslovno padnemo s nogu od gledanja predstava! Posebno mi je zanimljivo i to što sam sigurna da svi posetioci festivala imaju drugačije utiske jer su svi sami birali svoju rutu kroz festival i svoju kombinaciju predstava koje će gledati (pošto nikako nije moguće pogledati sve) – potpuno osveženje i uzbuđenje. Naravno, kao na svakom dobrom festivalu, bile su tu i večernje žurke kao i koncerti uživo, gde smo mogle da se nakon dugih, inspirativnih ali i napornih dana, malo opustimo i uživamo…


Ukoliko bih baš sve događaje i utiske opisivala još detaljnije, ovaj tekst bi trajao predugo i zato ću se osvrnuti samo na još jedan događaj koji je takođe bio deo programa za nas, internacionalne goste April festivala: izlet, odnosno poseta Internacionalnoj školi Cosmos.

Kroz ovaj izlet mi smo upoznali i neku drugačiju Dansku – onu koja nije preterano raspoložena za potpunu integraciju izbeglica, odnosno drugih i drugačijih u svoje društvo… Internacionalna škola Cosmos jedinstvena je u Esbjergu po tome što je to jedina internacionalna škola i kao takva dugo je imala lošu reputaciju.

Fotografija: privatna arhiva

Međutim, pre nekoliko godina, jedan učitelj iz te škole je započeo višegodišnji projekat sa ciljem da preko umetnosti i umetničkih dela – koje bi učenici ove škole stvarali uz pomoć danskih umetnika – senzibilše sredinu za bolje prihvatanje internacionalnih đaka koji idu u školu Cosmos a koji dolaze iz najrazličitijih krajeva sveta. Oni su nas prilikom naše posete ljubazno sproveli kroz svoju školu i pokazali nam delić svojih umetničkih blaga koja se kriju u učionicama i hodnicima te škole. Pokazivajući nam svoja umetnička dela i pričajući nam o njima, mi smo videli bolje i njih same – to su bili veoma mladi ljudi koji već sada imaju veoma razvijenu estetsku i kritičku misao, uz naravno, lepo vaspitanje, poštovanje i međusobnu toleranciju.

Internacionalna škola Cosmos
Fotografija: privatna arhiva

Deca koja idu u tu školu, njihovi učitelji i umetnici koji dolaze da sa njima rade i stvaraju svakodnevno daju svoj doprinos potvrdi ideje da umetnost jeste najsuptilnije ali i najsnažnije sredstvo za ozbiljne, korenite i dubinske društvene promene. Takođe, sugrađani dece iz Cosmos škole dokazuju i to da svi oni koji se tokom svog života o umetnost samo i očešu – postaju bolji ljudi. Neka ovo bude ujedno i moj zaključak.

Internacionalna škola Cosmos
Fotografija: privatna arhiva

P.S. Među naše zaključne utiske spadaju i sledeće nezanemarljive stavke:
- Osim što u Danskoj žive jedni od najsrećnijih naroda na svetu tamo žive i najsrećniji golubovi na svetu. Zaključak izvodimo iz onoga što smo videle: danski golubovi su dosta veći i deblji od naših.
- Tokom svih dana našeg boravka u Danskoj nismo videle niti jednu jedinu skitnicu na ulici, a naročito ne dete na ulici.
- Verovali ili ne, bebe u Danskoj (koje uglavnom u maramama nose očevi a ne isključivo samo majke) su veoma opuštene, mirne, nasmejane i ne vrište.
Pitanje ostaje: ko hrani golubove?

Beograd iz aviona
Fotografija: privatna arhiva

Autor teksta: Milja Mazarak