Како писати за лутку

Каква је драматургија потребна позоришној лутки?

фото: Лилит Андрић

Западна драматургија изнедрила је многобројне хрестоматије, правила, структуре, мишљења и препоруке за стварање драмског текста и, по свему судећи, пракса и теорија ће наставити да се развијају. Са друге стране, број теорија на тему луткарске драматугије веома је оскудан. На позоришним академијама и уметничким факултетима у бившим југословенским земљама постоји само један програм који се бави едукацијом из области позоришта за децу и младе – на Академији за уметност и културу у Осијеку у Хрватској постоји глума и луткарство, с тиме да се луткарство изучава једино као форма намењена деци. Ипак, у свим земљама региона постоје позоришне представе за децу. Ова диспропорција између броја факултетских смерова, предмета и теоријских књига у домену луткарства, и броја представа на репертоару, резултује често слабим квалитетом тих представа. Опште је прихваћено да се не прави разлика између драмског и луткарског писања и да је једина дистинкција у избору теме и ликова. Уврежено је мишљење да је за луткарску драматургију довољно само поједноставити односе јунака и њихове проблеме и прихвата се да је карактер протагонисте грађен по истом принципу био он човек или анимирани предмет, да су правила по којима се дешавају заплет, кулминација, обрт и расплет исти невезано од тога да ли се одвијају између људи или накратко оживелих марионета и гињол лутки. Међутим, сваки драмски писац на основу свог гледалачког и стваралачког искуства ипак увиђа да драматуршка правила нису сасвим иста.

Шта је у бити разлика између драматургије за луткарски и драмски текст и шта драматургија треба да пружи позоришној лутки како би је оживела?

Како се наводи у књизи „Историја марионета Европе од давнашњих времена до наших дана“ проблемом текста у луткарским представама први се крајем 19. века бавио историчар уметности и археолог Шарл Мањен. Он каже: „Скромно позориште марионета јесте врста позоришног микрокосмоса у коме се понавља и одржава у малом облику слика читаве драме и у коме око критике са изванредном јасноћом може испратити целокупне законе по којима се одвија развој драмског стваралаштва човечанства.“

Прво питање које би аутор или ауторка луткарске представе требало да се запита пре писања дрaмског текста за луткарску представу јесте: због чега та прича мора бити испричана кроз лутке. Да ли би успех представе, односно да ли би поента приче билa јаснa уколико би их одиграли глумци без употребе и оживљавања предмета? Бугарски писац за децу Пачо Панчев у једном интервју наводи да је одговор на то питање управо специфичност луткарског театра. „Зашто си сео да пишеш за луткарски театар, зар није могао тај сиже да се развије и у драму за драмску сцену?“

Прва разлика између драматургије у луткарској представи и драмској, било оне намењене одраслима или деци, јесте што анимирани предмет не трпи дуге, опширне исказе. Лутка, за разлику од глумца, не може да изговара дугачке, језички компликоване реплике. Њој су потребне кратке и бритке речи. Уколико пак она не би говорила сажето, постала би мртва и позоришна илузија би се изгубила. Писац Пачо Панчев ову тврдњу надопуњује речима: „У луткарском театру требало би да има, по могућству, највише ствари које не могу да се одиграју на драмској сцени. Ликови не треба да много разматрају (бити или не бити?), већ да делају.“ Делањем, а не исцрпним приповедањем, остварује се пун потенцијал лутке.

Друга разлика огледа се у самој структури драме. Лутарске представе најчешће имају станичну драматургију, односно састоје се од низа сцена које представљају јунакову авантуру. На том путу јунак среће своје (не)пријатеље, приближава се остварењу свог циља, учи и сазрева, а затим наставља даље свој пут упадајући у нови проблем из којег поново нешто учи. Неспорно је да се овакав тип драматургије може пронаћи и у драмским текстовима, нарочито онима за децу, али је нарочито карактеристичан за луткарски театар.

Савремена луткарска драматургија поред односа који се граде између јунака драме, поиграва се са односима између аниматора и лутке, као и односима између аниматора. Представа започиње игром глумаца чији се карактери откривају, а затим прераста у игру лутака које имају мање или више сличан карактер са својим аниматорима. Важно је водити рачуна да је публици у сваком моменту недвосмислено јасно да ли је изговорена реплика из карактера глумца или лутке и да сви њихови односи међусобно не поништавају.

фото: Мила Пејић

Драматург или драматуршкиња луткарског текста нарочито мора посветити пажњу изградњи поверење између лутке и публике. Ово наглашава и драмски аутор Румен Владимир Николов, главни уредник Дечјег програма на Бугарској националној телевизији и због тога говори: „Казивање текста, и то кроз лутку, увек је био јако тежак задатак, зато што онај који гледа представу мора да поверује лику-лутки, или да се пронађе у њој.“ Са једне стране овај задатак не мора да представља велики терет аутору, с обзиром да сваки човек од најранијег детињства у свом искуству има оживљавање неживих ствари, давање гласа својим играчкама и другим предметима. Због тога гледалац априори верује предмету са сцене. Међутим како би се постигла већа уверљивост, поред језгровитог дијалога којим би се лутке користиле, битно је не доводити јунаке у инфантилне, баналне ситуација и не подилазити публици у том смислу.

Луткарско позориште због својих карактеристика нуди већу могућност интеракције са публиком од драмских представа. Извор тога, вероватно, налази се у чињеници да луткарство представља неограничено поље маште и на асоцијалном плану подсећа публику на детињство и слободу те се људи у гледалишту осећају такође слободним да партиципирају уколико су позвани да учествују, а конвенције устаљене у театру лакше се руше ако је лепота игра поставаљена као циљ представе.

Још један потенцијал који луткарски театар пружа јесте широк дијапазон покрета које глумац физички не може да изведе. Лутка може да лети, хода на глави да њоме жонглира или да се добацује као лоптом. Може да се саставља и раставља. „Лутка може све што и жив глумац на сцени, али и више од тога.“ Притом, све то што уради је уверљиво и садржи логику унутар позоришног система. Драматургија и режија лутке такође допуштају маштовитија решења која се понекад граниче са читљивим знаком или се, пак, порука преноси асоцијативним путем. Лутка ће своја осећања одиграти, физички показати, а глумцу у драмском театру је неопходно да их изговори. Ово може бити нарочито интересантно када аутори приступају осетљивим темама за децу као што је на пример смрт члана породице. Када би се ова емотивно снажно прожета тема упризорила у драмској представи постојао би ризик да аутори западну у патетику или баналност, док у луткарској представи која подразумева одређени стил и естетику, овај или неки други апстрактан и оностран проблем, приказао би се верно.

Сажето, избегавајући распричаност као и позорипна лутка, Румен Владимир Николов сумирао је идеју драматургије луткарске представе називајући је драматургијом анимације. „Она је оживљавање предметног света, преображавања сценских ликова, дисања простора, светлости и сенки, измена звукова и тишина, откривања хиљада значења која нуди овај магичан дом прича. Границе овог простора одређује само фантазија ствараоца. У овој богатој понуди и у уметности избора крије се естетика луткарског драмолета чија се нит уплиће пре свега у односе између глумца и лутке, у њихово међусобно поверење и поштовање. Тајна је у аними!“

Текст: Дивна Стојанов

фото: Јована Семиз

ФУСНОТЕ:

1) Луткарске представе за децу (нарочито уочио Нове године) колоквијално се, неретко, називају још и „тезгама“. То су брзо осмишљене и још брже реализоване представе упитне естетике и смисла које служе да се за што краће време заради што већи новац. О поруци која се шаље публици, и генерално о драматургији приче, уопште се не размишља.

2) Борис Голдовски, „Историја драматургије позоришта лутака“, Позориште лутака Пинокио, Београд, 2017. стр. 17

3) Радослав Лазић, „Луткари о луткарству, Дијалози у потрази за поетиком, естетиком, уметности савременог луткарског театра“, Београд, 2013. стр. 21

4) исто, стр. 21

5) Радослав Лазић, „Луткари о луткарству, Дијалози у потрази за поетиком, естетиком, уметности савременог луткарског театра“, Београд, 2013. стр. 24

6) исто, стр. 10

7)Радослав Лазић, „Луткари о луткарству, Дијалози у потрази за поетиком, естетиком, уметности савременог луткарског театра“, Београд, 2013. стр. 26