Лутка може све што и човек

Човек, међутим, не може све што може и лутка

фото: Мила Пејић

Сви смо се играли са луткама када смо били мали, зар не? Вероватно сте током детињства погледали „Пинокија“ бар једном. Светски дан луткарства обележавамо 21. марта, а оно што је кључна компонента за бављење овом уметношћу је управо способност да пробудимо то дете у себи. Исто оно дете које је толико волело да се игра са луткама и измишља разне ликове и приче када је било мало.

Луткарска позоришта углавном повезујемо са позориштима за децу. У Србији их има седам, али не постоји ниједна академија нити посебан смер на Академији уметности који се специфично бави овом формом позоришне уметности. Глумци који љубав проналазе у луткарству, углавном су препуштени сами себи када је у питању прилагођавање на потпуно другачију форму извођења у односу на драмски театар. Оно што полако постаје циљ луткарских позоришта у Србији је да ову форму позоришне представе прилагоде и приближе широј публици.

Иако наизглед не толико популарне, луткарске представе у Србији и даље опстају и труде се да своју публику прошире кроз учествовање и одржавање разних манифестација, попут Сусрета професионалних луткарских позоришта Србије, које се одржава у Позоришту младих у Новом Саду. Док је Међународни фестивал позоришта за децу основан у Суботици 1994. и данас представља високе естетске домете луткарске уметности у Србији и Европи.

Луткарство у Србији датира још са почетка XX века, у традицији путујућих луткара и забављача на вашариштима. Првим српским луткаром сматрамо Илију Божића, који је са својим Малим позориштем изводио фарсу „Куку Тодоре“. Међутим, луткарска позоришта као позоришне установе настала су тек након другог светског рата, када их сачињава професионални ансамбл са сталним репертоаром и сталном позоришном публиком.

Луткарство је засигурно уметност за себе, уметност која изискује посебну форму, преданост и од глумаца тражи нови вид преданости и изазова. Луткарске представе, пријемчиве су свим узрастима, уосталом као и било која форма позоришне уметности. Сви смо некада били деца (неки смо и даље). Нема ништа лепше, него поново пробудити дете у себи.

Текст: Вања Степановић

фото: Јована Семиз