Знамо ли ко су све били наши суграђани?
Рахела Ферари

Мало ко зна да је Рахела Ферари (1911–1994), једна од наших највеличанственијих филмских, телевизијских и позоришних глумица, пореклом из Бачке Паланке, као и да је једно време била житељка овог града.

Рахелу Ферари памтићемо по филмским и телевизијским бравурама попут оних у филмовима Давитељ против давитеља (Слободан Шијан), Танго Аргентино (Горан Паскаљевић) или серије Грлом у јагоде (Срђан Карановић).

Међу бројним позоришним улогама Рахеле Ферари поменућемо Тетку Еби (Арсеник и старе чипке Кесерлинг) за коју је награђена Октобарском наградом града Београда 1960. године за најбоље глумачко остверење; Сарку (Ожалошћена породица Нушић) за коју је освојила награду на Стеријином позорју 1964. године; Мајку (Мати Карел Чапек), Коробочку (Мртве душе Гогољ), Госпођу Гоган (Плуг и звезде Шон О’Кејси), Ксенију Буличову (егор Буличов Максим Горки)...

Театролог Петар Марјановић писао је о њој овако:
„Рахела Ферари је имала завидну моћ преображавања, подстицајну глумачку машту и способност да сваки лик оствари на сцени са неком делотворном тајном. Те особине – уз животну снагу, досетљиву сценску дрскост и ретко умеће да у готово свакој улози пронађе суштину комичног или трагичног – омогућиле су јој да буде природни партнер и најмлађој генерацији глумаца. Одсуство сумње у сврсисходност глумачког позива (за своје неверице, колебања и незадовољства знала је, вероватно, само она) спокојно бих могао да тумачим њеним неуништивим животним оптимизмом који је уткала у основе својих најбољих глумачких остварења. Сасвим личним стилом глуме Рахела Ферари је украсила глумачко поглавље српског позоришта 20. века.“

Петар Марјановић «Шта је њој Хекуба... Рахела Ферари (1911-1994)» Записи театролога, Стеријино позорје, Нови Сад 2006.

Подаци о Рахели Ферари говоре да је рођена у општини Земун. Породице родитеља Рахеле Ферари, Беле и Еме Фројнд, потичу из Бачке Паланке. Бела и Ема живели су у Бачкој Паланци и венчали су се у њој, а касније су се преселили у Стару Пазову па у Земун. Међутим, по почетку рата били су принуђени да се, заједно са тада малом Рахелом, врате у место свог порекла – Бачку Паланку.

Рахела се одселила из Паланке како би похађала школу у Новом Саду. Касније, била је чланица Српског народног позоришта од 1930. до 1940. године и од 1945. до 1947, а Уметничког позоришта у Београду од 1940. до 1941. Чланица Југословенског драмског позоришта била је од самог оснивања 1947, и то првакиња драме, а након пензионисања (1973) и доживотна почасна чланица. Освојила је најважније глумачке награде и признања, између осталих и Добричин прстен (1986).

Како не бисмо заборављали оно што је лепо и важно, и што је на понос свом становништву Бачке Паланке, питамо се... Када се Бачка Паланка избори за своје позориште, хоће ли се бар сцена звати – Рахела Ферари?

Текст: Мина Петрић