У позориштима широм света 27. март обележава се као Светски дан позоришта, који сваке године читањем порука истакнутих позоришних радника подсећа јавност на снагу извођачких уметности и уметничког стваралаштва.

На тај дан позоришта широм света организују разне манифестације. Најважнија међу њима је традиционална порука коју увек пише позоришна личност светског угледа. Овогодишњу међународну поруку написао је угледни, вишеструко награђивани позоришни редитељ, драматург, драмски педагог и универзитетски професор Карлос Селдран.

У тренутку када је схватио да ће позориште бити његов дом, Карлос Селдран каже да je његова судбина да живи у садашњости и да једино очекивање треба да буде да досегне прозирност непоновљивог тренутка, у којем ће се сусретати с другим бићем у тами позоришта, заштићен пуком истинитошћу геста и речи која нешто открива.

„Моја позоришна домовина су ти тренуци сусрета с гледаоцима који из вечери у вече долазе у нашу салу, из најразличитијих делова мог града, да би били с нама, да бисмо поделили тих неколико сати, неколико минута. Помоћу таквих, јединствених тренутака градим свој живот: престајем да будем ја, више не патим због себе и поново се рађам да бих увидео шта значи стварати позориште: проживети тренутке чисте, ефемерне истине, знати да је то што говоримо и радимо, тамо, под сценским светлом, истинито и да одражава наше најдубље и најинтимније биће. Моја позоришна земља, којој моји глумци и ја припадамо, саткана је од тих тренутака у којима заборављамо на маске, реторику, страх да будемо то што јесмо, и пружамо једни другима руке у тами“, рекао је у поруци Карлос Селдран.

Помињајући традицију коју је наследио, како каже, од учитеља који су били пре њега у позоришту и саградили га таквог какво јесте, радећи у тишини, у понизности својих пробних сала и препуних гледалишта, увиђа да нико не може рећи где се позориште тачно налази у овом свету.

„Позоришна традиција је хоризонтална. Нико не може да тврди да је театар на било који начин у центру света, у одређеном граду или у неком привилегованом здању. Позориште, како га ја доживљавам, простире се по невидљивим географским просторима који једним чином обједињују позоришну уметност и животе оних који је стварају“, каже Карлос Селдран.

На иницијативу Међународног позоришног института (ИТИ), већ више од 50 година од 1961. године, широм света обележава се Светски дан позоришта, 27. март, на датум повезан с отварањем прве позоришне сезоне у Театру нација у Паризу.

Зграда недовршеног позоришта у Бачкој Паланци
(ФОТО АРХИВА БАП ВЕСТИ)

Са друге стране, у Србији се стање позоришта може приказати кроз ситуацију непостојања позоришта у Бачкој Паланци у којој се, парадоксално али истинито, одржава 25. годину Фестивал еколошког позоришта за децу и младе. Директорка фестивала Соња Петровић каже да неописиво жали због ове чињенице, што се баш на овај дан опет неће читати порука Светског дана позоришта у овом граду. Како она каже, недовршена зграда позоришта у Бачкој Паланци трули и убија наду да ће икада засијати.

„Она симболично приказује стање у којем се налазе наши суграђани који се већ више од две деценије духовно затварају и урушавају сами у себе, а некад су знали, шта значи отићи у позориште; За тренутак скокнути до најудаљенијих делова планете, космоса и маште. Узети тамо нешто важно за себе и задржати га. То зрно среће, љубави и духовног задовољства, ту пустоловину, искуство, поуку, тај мирис и ту емоцију; све смо то могли имати за себе. Ипак, на том месту сада је празнина која се попуњава погрешним надражајима и наметнутим вредностима друштва. Па тако некада чаробна зграда сада обраста у корењу, зидови пуцају, а прозори се отимају“, рекла је директорка фестивала.

На Светски дан позоришта директорка фестивала се још једном осврнула на то да ова зграда више не служи за чаробна путовања, већ је постала статиште локалних наркомана, скитница што директно представља огледало друштва у којем живимо и додаје да су то вредности које глорификујемо, па им у овом случају пружамо и најсветлији културни храм. „Када помислим на моју душу без позоришта помислим на ту депонију прљавих и покварених ствари за коју у том случају очигледно има места. Ако схватимо да промена лежи у нама, а друштвена револуција изискује рад на самом себи, почистићемо то смеће из своје душе и свог окружења, па се онда можда и вратимо на пут којим смо некада давно пошли“, закључила је директорка фестивала Соња Петровић.

Аутор цртежа: Радослав Kарановић